ВАНРЕДНА СИТУАЦИЈА

vanredna situacija

Школски документи

skolski dokumenti

 

Види >>

Информатор о раду

informator

Дуално образовање

dualno baner

Занимљивости

narodne umotvorine

Контактирајте нас

kontakt2

Телефон: 026/802 233

E-mail: skolalukic@verat.net

Више информација>>>

Почетна
Дан школе
Aутор текста Administrator   
уторак, 22 септембар 2020 12:11
Литерарни радови
 
Моја школа некад и сад
 
Кроз моју школу смењивале су се и смењивале многе генерације. Скоро сваку од њих прати нека новина.
У време мојих родитеља, све је било другачије почев од саме школе као установе,преко броја и структуре ученика, па све до наставног кадра. Већина предмета и данас је остала иста (неки предмети су избачени, неки убачени, а неки само преименовани), па ипак се много тога изменило.Кроз дуго раздобље постојања наше школе смењивали су се многи учитељи, наставници, помоћни радници и директори. Па, ипак, оне суштинске разлике настале су тек у наше време. У време када су наши родитељи похађали наставу у овој школи, главни извор сазнања били су књига и наставник на часу. Данашњи начин рада је знатно модернизованији. Класичне уџбенике потиснули су електронски, свеску и таблу лап-топови и паметни телефони. Све је знатно брже, наводно лакше и доступније. Како временом напредује технологија, тако напредује и наше школство. Већ нам помало недостаје дух старих учионица са зеленом таблом и белим кредама.
Не само да је школа у неколико наврата реновирана, већ су и учионице другачије опремљене, почев од белих табли по којима се пише фломастерима, па све до дигиталних уређаја, неопходних за извођење савремене наставе. Наша школа је некада носила назив по нашем чувеном песнику Бранку Радичевићу, а данас носи назив по нашем славном суграђанину, академику Радомиру Лукићу. Његова биста је поред главног улаза у школу и улепшава школски парк.
Упркос многим променама на које се теже или лакше навикавамо, ја волим своју школу и поносим се њоме.
 
Магдалена Новаковић   VI1
 
Моја школа некад и сад
 
Сређујући фиоке, нашла сам неке старе бакине фотографије. На неколико фотографија видела сам како је некада изгледала наша школа. Питала сам баку какви су били њени школски дани.
Време када је моја бака била ученик, али и време када су ученици били и њени синови Ивица И Влада, веома се разликује од наших школских дана. Видела сам на тим фотографијама да су сви носили ђачке униформе. Ученици из (подручне школе) Трновча су пешице долазили у матичну школу која је у Милошевцу, што је било јако напорно. Није било толико књига, свезака и прибора као данас, па су се често сналазили, позајмљивали једни другима... Нама је сада, у време интернета, много лакше да пронађемо свакојаке информације. Имамо савремена наставна средства која нам омогућавају да међусобно, па и са наставницима, комуницирамо и ван наставе. Не само да је настава знатно узнапредовала, већ је и сама школска зграда добила лепши изглед.
Много тога се променило, па је и понашање ученика постало слободније. Не допада ми се што поједини ученици злоупотребљавају ову околност и понекад ремете наставу, а наставници не могу при том, као некада, строго да их казне, већ због њих сви трпимо. Некада су насавници били поштовани у већој мери; имали су већи ауторитет и у школи, и у друштву.
Свако време носи своје бреме! – каже народна пословица. Ово важи и за школу! И поред свих предности које нам доноси савремена технологија, у школетреба вратити и неке потврђене традиционалне вредности, јер, из школе треба да изађемо са квалитетним знањем, али као добри људи пре свега!
 
Сузана Емини VII2
Академик Радомир Лукић
 
Ништа не може бити на срећу људску
ако не   почива на љубави према добру Иван Ђаја
                                                                                
Многе школе носе имена уважених историјских личности из различитих сфера друштвеног и духовног деловања. Многи математичари, физичари или, на пример, књижевници можда никада нису били у месту у којем данас нека школа поносно носи њихово име. Моја школа добила је име по славном правнику академику Радомиру Лукићу, који се поносио својим селом, у коме је одрастао, заволео школу и књигу.
Рођен је 1914. године, а као мали остао је без родитеља па је бригу о њему преузео деда Лука, који га је уписао у основну школу у родном селу. Време је показало да су деда Лука и учитељ Антоније Максимовић биле две кључне фигуре у његовом животу. Први, зато што му је пружио топлину, љубав и обојио сеоски период живота благошћу, ведрином, непосредношћу и здравом расудном снагом, а други, јер му је усадио љубав према књизи. У знак захвалности Радомир је на полеђињи насловне стране своје докторске тезе написао: „Мом деди Луки Антонијевићу сељаку“, а свом учитељу подигао је споменик.
На наговор учитеља деда Лука је тешка срца послао свог унука на даље школовање у Пожеревац. Млади Радомир, због свог сеоског порекла, имао је доста проблема са другарима из школе . Он је о својим првим данима школе говорио овако: „ Моји градски другови су ми се од прве подсмевали и правили шале на мој рачун. Брзо сам постао играчка с којом се нису баш најдругарскије поигравали“. Ипак, све непријтности са којима се сусретао само су јачале његов дух и вољу да настави пут знања и науке.
Средњу школу Радомир је завршио 1933. године са одличним оценама. Исте године уписао је Правни факултет у Београду, а због свих десетки добио је стипендију да студије настави у Призу, где је касније добио звање доктора правних наука. Своју докторску дисертацију одбранио је у српској народној ношњи, говорећи одлично француски језик. Тиме је показао да се никада није одрекао свог порекла, традиције и културе и да је још у својој младости био њен достојан представник.
Каријеру је наставио као поштовани професор на Правном факултету у Београду. Његова предавања била су врло посећена, увек пуна до последњег места. Студенти су долазили са свих страна Балкана. Поносио се својим сеоским пореклом и студентима често причао анегдоте и поуке из сеоског живота. Био је члан Српске академије наука и уметности. Радо се враћао у свој родни Милошевац. Људи који су га сретали у шетњи сећају се како је ходао са цветом перунике у руци. Оженио се Смиљком и добио сина и ћерку. Написао је много научних радова из области права и социологије. Данас, поред школе у Милошевцу, његово име носи и највећи амфитеатар на Правном факултету у Београду.
Умро је 1999. године у осамдесет осмој години живота. Сахрањен је у Милошевцу поред свог деде. За собом је оставио неизбрисив траг који му је омогућио вечни живот. Тај траг новим нараштајима може бити путоказ на путу ка правим животним вредностима.
 
Павле Милошевић, 8/1
Ликовни радови ученика
 
 
Фотографије са Дана школе
 
 
Распоред часова
Aутор текста Administrator   
понедељак, 31 август 2020 10:56
Преузмите:
 
 
Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места
Aутор текста Administrator   
уторак, 04 август 2020 14:41
Преузмите:
 
 
Распоред часова наставе по разредима
Aутор текста Administrator   
четвртак, 04 јун 2020 07:32

Распоред часова наставе по разредима преузмите на ОВОМ линку.

 
« ПочетакПретходна12345678910СледећаКрај »

Страна 5 од 16

Најновије вести

Популарно


Copyright © Oсновна школа "Академик Радомир Лукић", Милошевац. Дизајн и израда: Учасофт.